О књизи: година / „Против Апиона“ је Јосиф Флавије написао после своја друга два најзначајнија дела. То му је омогућило да се, тамо где је то било потребно, ослони на ауторитет сопствених дела (у доказивању поузданости приказа догађаја и легитимности историјског метода) и осврне се на детаљније исказе питања која захтевају истраживање. Међутим, есеј је потпуно самосталан и целовит, будући да је аутор имао посебну сврху. „Јеврејске старине“ имале су претежно позитиван садржај и, очигледно, биле су превише детаљне и обимне за било који широк круг читалаца. У есеју „Против Апиона“, Џозеф је одлучио да проговори укратко, прибегавајући ефикаснијем жанру извињења и још тачније погађајући хеленски здрав разум. Преовлађујућа старина порекла била је можда једина основа на којој је међу читаоцима било могуће формирати непристрасан став према ауторовим сународницима. Све остале врлине јеврејског народа могле би се много брже препознати ако би се испунио овај услов „Против Апиона“ је најстарије преживело извињење за Јевреје. Сам жанр, нужно, јасно открива став аутора, који је отворено стао на страну свог народа и није чинио уступке ни Грцима ни Римљанима (осим у неким случајевима поштованог тона према њима), а још мање према Египћани. Главна идеја се спроводи постојано и чак оштро - јеврејски народ је у почетку оригиналан, њихов закон у свим основним члановима превазилази сва остала законодавства, њихов концепт Једног Бога је једини истинит. Ово је одредило хармонију и праволинију плана.